Istorija magije u Severnoj Americi. By J.K. Rowling

By J.K. Rowling

Iako su evropski istraživači kontinent na koji su pristigli zvali «Novi svet», čarobnjaci su znali za Ameriku davno pre Normalaca (napomena: iako u svakom jeziku postoji drugačiji termin za «Normalce», američki čarobnjaci koriste žargonski termin Ne-magi, skraćeno od «Nema magije»). Razni načini putovanja – među njima su bili metle i prebacivanje — da ne pominjemo vizije i predskazanja, omogućavali su povezivanje i međusobno najudaljenijih čarobnjačkih zajednica još od srednjeg veka pa nadalje.

Čarobnjaci među starosedeocima Amerike kao i oni u Evropi i Africi su znali jedni za druge davno pre dolaska evropskih Ne-maga u sedamnaestom veku. Bili su već svesni velike sličnosti među njima. neke porodice su bile izrazito «magične» a magija se neočekivano javljala i u porodicama u kojima nije bilo poznatih veštica ili čarobnjaka. Ukupan odnos čarobnjaka i nečarobnjaka je izgleda bio stalan u svim narodima, kao što je bio i sličan stav Ne-maga prema čarobnjacima, gde god da su se rodili. Među starosedeocima Amerika, neke veštice i čarobnjaci su bili prihvaćeni, čak i slavljeni u plemenima, sticali su ugled vidara i vračeva ili izuzetno veštih lovaca. Međutim, drugi su bili stigmatizovani zbog svojih uverenja, često pod izgovorom da su ih zaposeli zli duhovi.

Indijanska legenda o «menjokošcima» – zlim vešticama ili čarobnjacima koji mogu da se pretvore u bilo koju životinju po izboru – zasnovana je na činjenicama. Ta legenda je nastala na osnovu indijanskih Animagusa, da su morali da žrtvuju nekog bliskog člana porodice kako bi stekli moć transformacije. U stvarnosti, većina Animagusa je uzimala oblik životinje da bi izbegli progon ili da bi lovili za pleme. Takvi zli glasovi često su poticali od Ne-magi vračeva, koji su nekada lažirali svoje čarobne moći i plašili se razotkrivanja.

Čarobnjaci među starosedeocima Amerike su bili naročito nadareni u oblasti životinjske i biljne magije, tako da su njihovi napici bili mnogo napredniji od onih u Evropi. Najveća razlika između čarobnjaštva koje su praktikovali starosedeoci Amerike u odnosu na ono koje je upražnjavano u Evropi je odsustvo čarobnog štapića.

Čarobni štapić je nastao u Evropi. Štapić usmerava čaroliju i čini da su njeni efekti precizniji i snažniji, ali se smatra da je osobina najvećih veštica i čarobnjaka sposobnost da izvedu visokokvalitetnu magiju i bez čarobnog štapića. Kao što su pokazali Animagusi i spravljači napitaka iz redova starosedelaca Amerike, čarobnjaštvo bez štapića može da bude veoma složeno, ali bacanje čini i preobražavanja predmeta je izuzetno teško izvesti bez štapića.

Sedamnaesti vek i kasnije

By J.K. Rowling

Kako su Ne-magi počeli da emigriraju u Novi svet, tako je sve više veštica i čarobnjaka iz Evrope naseljavalo Ameriku. Poput Ne-maga, i oni su iz raznih razloga napuštali svoju domovinu. Neki su bili željni avantura, ali većina ih je od nečeg bežala: nekada od progona Ne-maga, nekada od drugih veštica ili čarobnjaka, ali i od čarobnjačkih vlasti. Ovi poslednji su se trudili da se utope među Ne-mage ili da se sakriju među starosedelačkim čarobnjacima, koji su uglavnom primali sa dobrodošlicom svoju evropsku sabraću.

Međutim, odmah je bilo jasno da će Novi svet biti surovije okruženje za veštice i čarobnjake nego što je to bio Stari svet. Tri su osnovna razloga za to.

Prvo, poput Ne-maga, i oni su došli u zemlju koja je pružala veoma malo pogodnosti, skoro sve su morali sami da prave. U domovini je bilo dovoljno da odu u lokanu apoteku da nabave sastojke za napitke: ovde su morali da tragaju među nepoznatim magičnim biljkama. Nije bilo poznatih tvoraca čarobnih štapića, a Ilvermornska škola magije i čarobnjaštva, koja će jednoga dana da se svrsta među najuglednije svetske čarobnjačke ustanove, u to vreme je bila tek koliba sa dva nastavnika i dva učenika bez roditelja.

Drugo, postupci Ne-maga su bili takvi da su čarobnjacima Normalci iz njihove domovine delovali kao izuzetno prijatna stvorenja. Ne samo da su doseljenici počeli da ratuju protiv starosedelaca, što je zadalo težak udarac jedinstvu čarobnjačke zajednice, već su ih i njihova verska uverenja učinila krajnje netolerantnim prema najmanjim znacima magije. Puritanci su spremno optuživali za okultne radnje jedni druge na osnovu najmanjih indicija, tako da su veštice i čarobnjaci Novog sveta s razlogom strahovali od njih.

Poslednji i najopasniji problem na koji su čarobnjaci naišli po dolasku u Severnu Ameriku bili su Čistači. Kako je čarobnjaka u Americi bilo malo, bili su rasuti i skriveni i među njima nije postojao sistem za sprovođenje zakona. Tako nastali vakuum je ispunila beskrupulozna banda čarobnjačkih plaćenika svih nacionalnosti, koja su oformili zastrašujuću i brutalnu udarnu grupu spremnu da lovi ne samo kriminalce, već svakoga ko bi im doneo zlato. S vremenom su Čistači postali sve korumpiraniji. Čarobnjačke organe vlasti su ostavili daleko iza sebe u domovini, tako da su mnogi od njih pokazivali okrutnost koja je daleko prevazilazila njihov osnovni zadatak. Takvi Čistači su prolivali krv i mučili druge, išli su čak tako daleko da su trgovali čarobnjacima. Broj Čistača je krajem sedamnaestog veka naglo porastao i postoje dokazi o tome da su radi nagrade čak i nedužne Ne-mage poturali kao čarobnjake naivnim članovima nemagične zajednice.

Čuvena suđenja vešticama u Sejlemu tokom 1692. i 1693, označavaju tragediju za čarobnjačku zajednicu. Čarobnjački istoričari se slažu u tome da je među takozvanim puritanskim sudijama bilo najmanje dva poznata Čistača koji su se tako svetili za razmirice nastale na tlu Amerike. Među pogubjenima je bio izvestan broj veštica, ali nikako nisu skrivile zločine zbog kojih su uhapšene. Druge su bile Ne-magi koje su imale tu nesreću da budu zahvaćene opštom krvožednom histerijom.

Značaj Sejlema za čarobnjake je daleko veći od same tragedije izgubljenih života. Neposredna posledica ovog događaja je bila ta da mnoge veštice i čarobnjaci pobegnu iz Amerike, a da još mnogo njih odustane od naseljavanja. To je dovelo do zanimljivih varijacija unutar čarobnjačkim stanovništvom Severne Amerike u odnosu na stanovništvo Evrope, Azije i Afrike. Sve do početka dvadesetog veka, u Americi je bilo manje veštica i čarobnjaka nego na drugim kontinentima u odnosu na celokupno stanovništvo. Čistokrvne porodice, koje su bile dobro obaveštene preko čarobnjačkih novina o delovanju puritanaca i Čistača, vrlo su se retko doseljavale u Ameriku. To je dovelo do većeg procenta veštica rođenih u Ne-magi porodicama u Novom svetu u odnosu na ostatak sveta. Iako su se te veštice i čarobnjaci zatim često međusobno venčavali i zasnivali čisto čarobnjačke porodice, ideologija čistokrvnosti, koja je opterećivala dobar deo evropske istorije čarobnjaštva, u Americi nije bila toliko privlačna.

Možda najznačajnija posledica Sejlema je stvaranje Magičnog kongresa Sjedinjenih Američkih Država 1693. godine, skoro čitav vek pre Ne-magi verzije. Poznat svim američkim vešticama i čarobnjacima po svojoj skraćenici MACUSA, to je bio prvi put da se severnoamerička čarobnjačka zajednica okupila da sama stvori svoje zakone, tako stvorivši magični svet unutar sveta Ne-maga, kakav je postojao u većini drugih zemalja. Prvi zadatak MACUSE bio je da sudi onim Čistačima koji su izdali sopstvenu vrstu. Oni koji su osuđeni za ubistvo, prodaju, mučenja i ostala okrutna zlodela su pogubljeni zbog svojih zločina.

Nekoliko najopasnijih Čistača je uspelo da izbegne ruku pravde. Sa međunarodnim poternicama za njihovo hapšenje, trajno su se utopili među Ne-mage. Neki od njih su se venčali sa Ne-magima i zasnovali porodice u kojima su čarobnjačka deca bila u lošijem položaju u odnosu na nemagičnu, kako bi Čistači zadržali svoju masku. Osvetnički raspoloženi Čistači , proterani iz sopstvene vrste, svojim potomcima su prenosili apsolutno uverenje da magija zaista postoji i verovanje da veštice i čarobnjake treba istrebiti gde god da se pojave.

Američki istoričar čarobnjaštva Teofilus Abot je identifikovao takve porodice i u svakoj je postojalo duboko uverenje u to da magija postoji, kao i ogromna mržnja prema njoj. Možda baš zbog antimagijskih uverenja i delovanja potomaka Čistača je teže zavarati Severnoamerikance na temu magije nego većinu drugih naroda. Ovo je ostavilo dalekosežne posledice na način na koji je organizovana vlast među čarobnjacima Amerike.

Zakon Rapaport

By J.K. Rowling

Godine 1790, petnaesta predsednica MACUSE, Emili Rapaport, donela je zakon kome je cilj bio potpuno odvajanje čarobnjačke zajednice od Ne-maga. To se desilo nakon jednog od najtežih kršenja Međunarodnog statuta tajnosti, što je dovelo do ponižavajuće osude MACUSE od strane Međunarodne konfederacije čarobnjaka. Stvar je bila tim ozbiljnija što je kršenje poteklo iz redova same MACUSE.

Ukratko, u katastrofu je bila umešana ćerka osobe u koju je predsednica Rapaport imala neograničeno poverenje, Čuvara blaga i dragota (dragot je američka čarobnjačka valuta a Čuvar blaga je, kao što mu ime govori, otprilike ekvivalent Ministru trezora). Aristotel Dvanaestodrvo je bio sposoban čovek, ali njegova ćerka Dorkus je bila koliko lepa, toliko priglupa. Bila je loš učenik u Ilvermorniju i u vreme kada je njen otac stupio na visoki položaj živela je kod kuće, jedva uopšte koristeći magiju, nego se radije bavila svojom odećom, frizurom i žurkama.

Jednoga dana, na lokanom pikniku, Dorkus Dvanaestodrvo se zaljubila u lepog Ne-maga po imenu Bartolomju Golokost. Dorkus nije znala da je Bartolomju bio potomak Čistača. Niko u njegovoj porodici nije bio čarobnjak, ali njegovo verovanje u magiju je bilo duboko i nepokolebljivo, kao i uverenje da su sve veštice i čarobnjaci zli.

Potpuno nesvesna opasnosti, Dorkus je naivno reagovala kada je Bartolomju pokazao zanimanje za njene «male trikove». Odgovarajući na pitanja svog dragana, poverila mu je tajne kako MACUSE, tako i Ilvermornija, kao i sve informacije vezane za Međunarodnu konfederaciju čarobnjaka i sve načine na koje se ta tela štite i kriju čarobnjake od ostatka sveta.

Saznavši sve što je želeo od Dorkus, Bartolomju je od nje ukrao čarobni štapić koji mu je ona pokazala, predstavio ga svim novinarima koje je mogao da nađe, okupio naoružane prijatelje i krenuo u progon s namerom da ubije sve veštice i čarobnjake na koje naiđe. Bartolomju je štampao i letke sa adresama na kojima su se okupljali ugledne veštice i čarobnjaci i slao je pisma istaknutim Ne-magima, od kojih su neki osetili potrebu da ispitaju da li se zaista na pomenutim mestima dešavaju «zle okultne zabave».

Opijen svojom misijom otkrivanja veštičarenja u Americi, Bartolomju Golokost je preterao i pucao u grupu za koju je mislio da su članovi MACUSE, a za koje se ispostavilo da su Ne-magi koji su imali tu nesreću da izlaze iz zgrade na koju je on motrio. Srećom, niko nije stradao, ali Bartolomju je uhapšen i poslat u zatvor zbog svog zločina bez uplitanja MACUSE u celu stvar. Bilo je to veliko olakšanje za članove MACUSE, koji su teškom mukom sanirali posledice Dorkusine nesmotrenosti.

Bartolomju je uspeo da podeli veliki broj letaka, a izvestan broj novina ga je ozbiljno shvatio i objavio slike Dorkusinog čarobnog štapića uz propratni tekst da «udara kao mazga» kada se mahne njim. Pažnja koju je privukla zgrada MACUSE bila je toliko velika da su morali da se isele odatle. Predsednica Rapaport je bila prinuđena na javnom saslušanju pred Međunarodnom konferencijom čarobnjaka da kaže kako nije sigurna da su Ozaboravljene baš sve osobe koje su bile upućene u Dorkusine tajne. Toliko je ozbiljno bilo to razotkrivanje, da su se njegove posledice osećale tokom dugog niza godina.

Uprkos brojnim zahtevima da se Dorkus do kraja života baci u zatvor, ili čak i pogubi, ona je provela u zatvoru samo godinu dana. Potpuno osramoćena i zbunjena, vratila se u sasvim drugačije čarobnjačko okruženje, provevši poslednje godine svog života izdvojena od drugih, sa papagajem i ogledalom kao svojim najdražim prijateljima.

Dorkusina indiskrecija je dovela do donošenja Zakona Rapaport. Zakon Rapaport je propisao strogo odvajanje zajednica Ne-maga i čarobnjaka. Čarobnjacima nije više bilo dozvoljeno da stvaraju prijateljstva sa Ne-magima. Kazne za zbližavanje sa Ne-magima su bile oštre. Komunikacija sa Ne-magima je bila ograničena na to koliko je bilo neophodno da se obave svakodnevne aktivnosti.

Zakon Rapaport je dodatno učvrstio najveću kulturološku razliku između američke i evropske čarobnjačke zajednice. U Starom svetu je oduvek u izvesnoj meri postojala prikrivena saradnja i komunikacija između Ne-magi vlada i njihovih čarobnjačkih pandana. U Americi je MACUSA delovala potpuno nezavisno u odnosu na Ne-magi vladu. U Evropi su veštice i čarobnjaci stupali u brak sa Ne-magima, dok su u Americi na Ne-mage sve više gledali kao na neprijatelje. Ukratko, Zakon Rapaport je Američke čarobnjake, koji su već imali posla sa neobično sumnjičavim Ne-magima, gurnuo dublje u ilegalu.

Čarobnjaštvo u Americi tokom 20-ih godina 20. veka.

By J.K. Rowling

Čarobnjaci Amerike su imali svoju ulogu u Velikom ratu 1914-1918, iako najveći deo Ne-maga nije bio svestan njihovog doprinosa. Kako je bilo čarobnjaka na obe strane, njihov napor nije bio presudan, ali izvojevali su mnoge pobede tako što su sprečili dodatne gubitke života i porazili svoje čarobnjačke protivnike.

Ovaj zajednički poduhvat nije doveo do ublažavanja stava MACUSE po pitanju odnosa između Ne-maga i čarobnjaka i Zakon Rapaport je nastavio striktno da se sprovodi. Tokom 20-ih godina 20. veka su čarobnjaci bili naviknuti na to da žive pod većim velom tajnosti nego oni u Evropi i da biraju bračne partnere među svojima.

Katastrofa koju je izazvala Dorkus Dvanaestodrvo kršenjem Statuta tajnosti je ušla i u čarobnjački jezik, tako da je u žargonu «Dorkus» glupa i nesposobna osoba. MACUSA je nastavila oštro da kažnjava sve koji su kršili Međunarodni statut tajnosti. MACUSA je takođe bila netolerantnija od Evropljana prema magičnim pojavama kao što su duhovi, poltergajsti i fantastična stvorenja, zbog rizika razotkrivanja Ne-magima koji su te zveri i duhovi predstavljali.

Nakon Velikog ustanka Saskvoča 1892. godine (za sve detalje videti knjigu «Poslednje uporište Velikog stopala» koju je napisao Ortiz O’Flaerti), sedište MACUSE je po peti put u istoriji preseljeno, ovog puta iz Vašingtona u Njujork, gde je ostalo tokom 20-ih godina 20. veka. Predsednica MACUSE u toj deceniji je bila Madam Serafina Pikeri, veštica iz Savane čuvena po svom talentu.

Ilvermornska škola magije i čarobnjaštva je u vreme druge decenije 20. veka već iza sebe imala dve stotine godina napretka uživala je ugled jedne od najboljih obrazovnih ustanova u svetu čarobnjaštva. Pored opšteg obrazovanja, sve veštice i čarobnjaci, sticali su izvrsne veštine u baratanju čarobnim štapićem.

Zakoni doneti krajem devetnaestog veka su propisivali da je svaki član čarobnjačke zajednice Amerike bio obavezan da nosi «dozvolu za štapić», što je bila mera sa ciljem da prati sve magične aktivnosti i identifikuje prestupnike po štapiću. Za razliku od Britanije, u kojoj su Olivanderi smatrani za neprevaziđene majstore, Severnu Ameriku su krasila četiri velika kreatora štapića.

Šikoba Volf, poreklom iz plemena Čokto, bio je najviše poznat po svojim kitnjasto izrezbarenim štapićima koji su sadržali pero iz repa Grom-ptice (Grom-ptica je magična ptica Amerike u bliskom srodstvu sa feniksom). Štapići Volf su smatrani za izuzetno moćne, ali je bilo teško savladati veštinu njihovog korišćenja. Naročito su ih cenili Preobražitelji.

Johanes Jonker, čarobnjak čiji je otac bio Ne-mag i uspešan stolar, postao je uspešan kreator čarobnih štapića. Njegovi štapići su bili veoma traženi i prepoznatljivi na prvi pogled jer su obično imali ugrađen biser. Nakon eksperimentisanja sa mnogim jezgrima, Jonker je najviše voleo da stavlja dlaku Vampus mačke.

Tijago Kvintana je izazvao buru u svetu magije kada su njegovi elegantni i obično dugački štapići počeli da se pojavljuju na tržištu, a svaki je sadržao poluprovidnu kičmu čudovišta Bele reke Arkanzasa i proizvodio je snažne i elegantne čini. Strahovi od toga da će nastati istrebljenje ovih čudovišta su ublaženi kada je dokazano da jedino Kvintana zna tajnu njihovog hvatanja, tajnu koju je ljubomorno čuvao sve do svoje smrti, kada je i prestala proizvodnja štapića koji su sadržali kičmu čudovišta Bele reke Arkanzasa.

Violeta Bove, čuvena kreatorka štapića iz Nju Orleansa, godinama je odbijala da otkrije tajnu jezgra njenih štapića, koji su uvek bili pravljeni od močvarnog gloga. Na kraju je otkriveno da sadrže dlaku rugarua, opasnog čudovišta s glavom psa koje je lutalo močvarama Luizijane. Govorilo se da štapiće Bove privlači Mračna magija kao što vampire privlači krv, ali, mnogi američki heroji dvadesetih godina su išli u bitke naoružani jedino štapićem Bove a znalo se i da predsednica Pikeri poseduje jedan takav.

Za razliku od Ne-maga, tokom 20-ih godina 20. veka je MACUSA vešticama i čarobnjacima dozvoljavala da konzumiraju alkohol. Mnogi kritičari ovakve politike su isticali da je to činilo veštice i čarobnjake sumnjivim u trezvenom Ne-magi okruženju. Međutim, u jednoj od retkih prilika kada je bila opuštena, predsednica Pikeri je rekla da je čarobnjacima u Americi već ionako dovoljno teško. Čuvena je njena rečenica koju je rekla svom Šefu kabineta: «Smehovodica ne sme da se dira.»

This is a reprint of a document from the now defunct pottermore.com site. JK Rowling reserves all rights in this document.